У овом раду се кроз анализу етимологије и значења лексема образ, брада и брк, њихових деривата (образан, образитост и тд.), фразеолошког и паремиолошког фонда (запалити образ(е) некоме, пљунути у браду, пљунути у брк (некоме) „осрамотити некога“; образ ваља, кум ће доћи „треба бити поштен, а за све остало је лако“), те анкетних података који илуструју актуелно стање у језику, долази до стереотипне перцепције части у српском језику и култури. Образ као део лица у српском језику има изразиту симболику високе моралне вредности. Иста симболика, и ако слабије заступљена, примећује се у вези са лексемама брада и брк. Рад сведочи о томе да се семантички потенцијал лексема брада и брк није развио у датом правцу, док је лексема образ, највероватније у процесу фразеологизације, стекла и пренесено значење „част, поштење; понос; осећање стида“, те постала синоним за наведене моралне вредности.