Драме Александра Поповића углавном су снажно усмерене ка критици друштвено-политичког система који је у својој основи, како нам то сугеришу његова дела, био окренут против човековог стварног, нарочито интелектуалног и културног напретка. Међутим поставља се питање да ли је такво виђење дела овог изузетног писца, заправо стереотип, и ако јесте у којој мери је тај стереотип оправдан. Да Поповићеве драме нису само критика једног друштва, и да поседују исту универзалност коју поседују и Нушићеве драме, сведочи пре свега чињеница да су његова драмска дела и данас веома актуелна. А колико тој актуелности доприноси особена драмска форма, с једне стране, и универзалност карактера протагониста, с друге стране, настојаћемо да покажемо у овом раду.