Једна од најважнијих тема у петраркистичкој поезији уопште, самим тим и у поезији Шишка Менчетића и Џоре Држића, јесте идеал ренесансне љепоте, и то као поетичка, естетичка и филозофска категорија. Готово све пјесме ране петраркистичке поезије биле су посвећене жени и умногоме њеној љепоти, која је била инспирација и покретач осјећања код заљубљеног пјесника. Опис те љепоте био је стереотипан, са низом конвенционалних елемената. Тај клише је истовремено био и одраз реалности и конвенције, о чему свједоче платна ренесансних сликара на којима су представљене ренесансе даме и ренесансни филозофско-естетички трактати о љепоти.