У контексту обимне књижевности холокауста уочен је одеђен опус тема који са собом носи и својеврсне обрасце: проблематичан идентитет, преодређеност на страдање, позиција жртве/џелата, улога посматрача злочина, урушавање читавог света који је деловао стабилно, лако ширење мржње, страх од заборава, али и непристајње на зло. На примеру романескно-мемоарске прозе Ђорђа Лебовића (у контексту књижевности холокауста и компаративној корелацији са другим ауторима овог опуса – А. Тишма, И. Ивањи, Ф. Давид) биће анализиран стереотипан, непроменљив одговор на зло – затеченост, неверица, неприхватање судбине, непристајање здравог разума на безумно страдање. Ови обрасци понашања су последица дубоко усађених хуманистичких принципа на којима је свет почивао, представљају трагање за смислом у бесмислу, али они са собом повлаче и самозаваравање, бег од стварности, закаснеле реакције, разочарење, па и смрт.