Целокупно књижевно стварање ослања се на историјске чињенице, било да их узима као аутентичну, или транспоновану грађу, као реалну датост или преобликовану, литерарну творевину.

У постмодерној књижевности, један од најинтересантнијих поступака је „развлашћење великих наратива“, заправо нарочит начин, на који се аутор односи према целокупној традицији: и културној, и литерарној и историјској.

У том смислу, парадигматична су дела српских приповедача са почетка ХХI века, на основу којих се може говорити о занимљивом феномену деконструкције историјских стереотипа. Феномен ће бити објашњен на примеру дела три приповедача, различитих провинијенција и поетика: Милисава Савића, Александра Гаталице и Дејана Атанацковића.