Судбина Б. В. Савинкова (1879-1925), крупне политичке фигуре бурних историјских догађаја у Русији почетком ХХ века, ватреног борца како против царског самодржавља, тако и против бољшевичких власти, руши све стереотипе револуционара. Томе у великој мери доприноси и књижевно стваралаштво В. Ропшина, уметничког алтер-ега Савинкова, настало као реакција на разочарање резултатима личне политичке ангажованости.

Покушај оправдавања идејног убиства у контексту револуционарне борбе, код Савинкова-Ропшина семантизује се као сукоб двеју етичких концепција, Кантовог категоричког императива и нихилистичке сведозвољености, да би се додатно преломио кроз основни етички кодекс европске цивилизације – хришћанску заповест „не убиј“. Савинков упозорава на сву трагичност одрицања или манипулисања Христовим системом вредности и његову замену етички релативизованим човекобогом.

Роман Коњ блед (1909), као илустрација Савинковљевог негативног односа према идејном убиству, стоји у опозицији како са активним терористичким ангажовањем аутора, тако и са афирмацијом идеје револуционарног терора у мемоарско публицистичким текстовима, попут Успомена терористе, насталим у исто време када и роман.