Полазећи од просветитељске студије Џона Лока О злоупотреби речи (1690) којом се тематизовање речи сумњивог значења и несагласност речи са збиљом ствари смештају у средиште теоријске пажње, у тексту се феномену стереотипа приступа као кључном појму злоупотреба у оријентисању, будући да је заснован на уопштавању значења. Осим разматрања могућности разрађенијег одвајања феномена стереотипа од других видова злоупотребе речи (етикетирања, језичке мимикрије и сл.), као и могућности диференцирања у оквиру самог феномена стереотипа (на дуготрајне и стереотипе ограниченог трајања, неме и гласне стереотипе) истраживачка пажња усмерена је на проблем губљења уверљивости онога што је уопштено у конвенционалном значењу одређене речи и нелагодност у језику која се најчешће изражава потребом стављања речи под знаке навода.