Утемељивачи словенске писвености Свети Ћирило и Методије увели су народни језик у богослужење и књижевност. Прво словенско писмо, глагољица, настало је комбиновањем грчког, јеврејског и самарићанског писма, преобликовањем мајускуле у минускулу, и измишљањем појединихграфема типичних за словенски језик. Друго писмо, ћирилица настала је на основу грчког унцијала у Симеоновој Бугарској у 9. веку. Кроз векове је мења свој облик да би у 18. веку настао мајускулни курзив. Полуустав, друго по реду рукописно писмо, временом ће прећи у брзопис. Брзопис убрзо замењује грађанска ћирилица која постаје обавезно писмо којем су у школи подучавали руски учитељи. Најпознатији српски калиграф тог времена, Захарија Орфелин, 1759. саставља први, а 1777.г. други приручник за подучавање рукописном писању. Пошто аустијске власти искоришћавају српске војнике, Срби су, да би се заштитили од језуита и протестаната, спас потражили у Русији. Убрзо се јавља руска редакција стрословенског језика као званичан књижевни језик, а на српску барокну књижевност утичу дела руског и украјинског барока.