Географска карта Божовићевих путописних странствовања и Божовићевог путописног пера има географске граничнике – на југу Охрид и Ђевђелију, на сјеверу јужне крајеве Шумадије, Левач и Гружу, на истоку котлину иза Пирота и црнотравско Крајиште, а на западу крајње рубове Книнске крајине. Описивао је крајеве који су били у знаку крајњег запада према истоку и крајњег истока према западу, како тумачи Слијепчевић, а заправо – егзотични и сурови амбијент у коме су се у драматичним и анахроним односима сударале разне вјере, духовна начела и мјерила друштвеног понашања. Иновјерац или туђинац, како пише Белова у Словенској митологији, у традиционалној култури представник је другог народа или конфесије, везан са категоријом туђе. Спољашњи облик, језичке особености, карактеристичне црте живљења, стереотипи понашања иновјерних објашњавају се у предањима о поријеклу различитих народа или о чињењу неког позитивног или негативног дјела у прошлости. У представама о иновјерцима преовладава мотив праведности своје вјере и грешности туђе. Постоје два супротна модела реаговања на вјерску различитост – један је заснован на поштовању права другог да буде различит, док други модел почива на идеји наметања, наводно мање вриједној вјери, вриједности које се заступају у сопственом вјероисповиједању.