У овом раду расправља се о појму стереотипизације као о стилском поступку у различитим функционалним стиловима српског језика. На почетку разматрају се ставови забележени у стилистици о стереотипизацији, могућим манифестацијама стереотипности у језичким творевинама и терминологији којом се она означава. Ту се, пре свега, испитују оне језичко-стилске особине које су досада у науци издвојене као стереотипне: идиоматизованост, флоскулизираност или клишетираност, илустративност, терминологичност, цитатност итд. У другом делу рада анализирају се неколики примери из српске књижевности (попут путописних текстова Јована Дучића и савремене, фоничке поезије), из разговорног језика (жанровски посматрано – вицеви, досетке, шале), затим административни текстови (документа, обрасци), научни текстови (чланци, расправе), рекламе итд., те се утврђују и егземлификују различите могуће репрезентације (стерео)типизираности: садржинске, формалне и садржинско-формалне.