У раду анализирамо однос балканских књижевности према Доситејевом просветитељству. Налазимо да је оно са једне стране исполаризовано, донекле злоупотребљено и, коначно, парадоксално. Поларизација постаје очигледна кад видимо да постоје јасно диференцирани приступи Доситејевом делу, који су супротстављени. Једни су неки су књижевни прваци из појединих народа здушно одбијали његово дело, док су други народи то дело оберучке прихватали. Има оних који из Доситејевог дела извлачили само делове књига, чак и само пасусе који су им могли користити у дневно-политичке сврхе. На крају, народ коме је Доситеј своје дело потпуно завештао никад није Доситеја прихватио, рецимо, као неке друге своје књижевне прваке и културолошке феномене као што је Вук Стефановић Караџић. Има и оних који ће, без обзира на очигледно присуство Доситејевих дела и конкретних веза са Доситејем, негирати да је у њиховој књижевности Доситеј присутан, као и оних који ће се Доситејева дела превести тек половином ХХ века.