Интервјуима Меше Селимовића приступамо, пре свега као аутопоетичким исказима, који, с обзиром да долазе од једног књижевника неминовно морају бити поетски надахнути, али су по својој садржини и форми и документарни јер осликавају, како уметнички, тако и друштвено-политички штимунг једног времена. Основни циљ интервјуа, није само да покаже писца већ и да пружи неки одговор на тешка питања из базичних области људског мишљења као што су филозофија, етика и поетика. Не изостаје ни однос писца према психологији стваралаштва, историји и наслеђу. У историји књижевности, интервју је, пре свега, начин на који уметник сведочи о својој личности и поетици. Зато је сваки интервју у коме се третирају проблемска питања о стварању, стваралаштву, поетици и друштву увек аутопоетички, јер по логици Селимовића да је „писац свједок а његове ријечи свједочанство“ свака реч писца је одраз његове аутопоетике. Зато интервју истовремено и обавезује и плаши. Шест интервјуа овог писца омогућују да одгонетнемо запретене смислове његовог дела, биографију, библиографију и однос уметника рема логици медија.