Културни идентитет Срба Призренаца формиран је на аутентичном духовном наслеђу и под утицајем образаца оријенталне културе. Трагови интерференције са турским вредносним системом рефлектују се кроз етнокултурну семантику лексема у домену социјалне организације живота и социјалних навика које прерастају у обичајну праксу (узајамно посећивање). Прагматички и семиотички аспект гостопримства могуће је дешифровати и интерпретирати преко семантичког смисла лексичких јединица којима је концепт разрађен на језичкој слици света. Језички знаци носе кодиране информације у којима су фиксирани еталони призренске духовне културе. Кућне посете постале су стереотипна форма одржавања социјалних веза са комшилуком, родбином и пријатељима. Обичај одласка у госте постаје устаљени образац очувања контаката и уопштени модел оплемењивања патријархално утврђених међуљудских односа. Конзервативна схватања актуелизују се у обичајима везаним за припрему и одлазак у госте и дочекивању гостију, а културно-социјални феномен гостовања у култури призренских Срба може се реконструисати преко концепта гостопримство и његових једрених конституената гост и домаћин.