Успаванке у којима се призива сан и које директно или посредно казују о њему присутне су у различитим публикацијама грађе усмене књижевности још од прве објављене збирке фолклорних текстова намењених деци у оквиру Српских народних пјесама В. С. Караџића (1841). Инвокација сна у складу је са примарном наменом успаванки, а у кругу поменутих варијаната он се најчешће јавља у два облика: персонификован – обраћа се детету, води га за руку, склапа му очи и сл; и у виду објекта који се може померати у простору, купити, даривати итд. Циљ рада јесте да се анализирају атрибути и делокруг сна, начин појављивања, однос према детету, као и присуство самог извођача у овим текстовима. Испитаће се контраст сан – несан/урок који тематизују успаванке, али и басме намењене лечењу уречене деце. Пажња ће бити посвећена и народним веровањима о ноћи, сну и поремећају сна код деце тако што ће се истраживати њихово присуство у текстовима успаванки и утицај на улогу ових песама у одгајању деце.