Данило Киш је био писац и интелектуалац који се читавог живота доследно и жестоко обрачунавао са стереотипним виђењима књижевности, уметности, културе и друштва, с предрасудама, догмама, општим местима и сличним облицима „лењости духа“. То потврђују његово белетристичко и есејистичко дело, као и јавна интелектуална иступања на телевизији, у дневној штампи и стручним часописима, те на међународним књижевним и културним конференцијама. Циљ овога рада је да детаљније осветли пишчево експлицитно противљење поменутим видовима менталне инерције у његовом небелетристичком делу и да сагледа ефекте тога противљења, посебно анализирајући сегменте попут есејистичких делова Часа анатомије, у којима је до сржи оголио те феномене и задро до неслућених дубина у њихову патологију.