У раду се проматрају статус ирског и представе о Ирцима у српској књижевности 20. века, као врсте имаголошких преиспитивања и проблематизовања представа о сопству кроз актуализацију представе о другима. Уочава се да се током 20-их, 50-их и 80-их година 20. века као кључне инстанце у тумачењу слојевите структуре ирскости у јужнословенском контексту разграничавају и разликују концепти Тина Ујевића, Станислава Винавера и Борислава Пекића. У делима ових аутора важан саговорник за конституисање представа о ирској култури јесте књижевно остварење Џејмса Џојса, које се стваралачки реципира, при чему се и истиче колико неким стваралачко-рецепцијским изборима може да допринесе и ређе присуство одређене културе, у овом случају ирске, у односу на дотадашње учесталије парадигме рецепција других књижевности и култура. Кроз процесе модернизације књижевности, запажају се разлике у читањима ирскости, и то од авангардне концепције поетичког одушевљавања сродном бунтовничком перспективом послератног непристајања, преко Винаверовог модернистичког коментара књижевног дела као узора који пренебрегава зазор од (књижевне) историје, а елиотовски твори властиту традицију, до Пекића као оног који, пишући о релацијама ирског и словенског, постмодернистички приступа ирскости текста као (мета)џојсовском комонвелту међу текстовима и културној парадигми не само острва већ и Европе и света.